Žute fleke igraju po zidu. Verovatno je podne, inače njihova boja ne bi bila ovako jaka. Nikada ranije nisam imala priliku da razmišljam o tome da roletne imaju otvore.
Samo krkljanje u stomaku ili bol u bešici će me naterati da hodam jer izvesnost situacije neće biti izmenjena ni na koji način, nigde i nikako. Neću da ustanem.
Upitam se kako je moguće da sam prespavala u odeći, pokrijem se, a onda zaspim.
Sanjam, kako sam na nekoj livadi obasjanoj suncem i osećam se slobodnom, širim ruke.
Spavam čvrsto, ostalo je još alkohola u krvi.
Probudila sam se, ustala i istog trenutka pomislila: „Izgleda da počinjem da se treznim, a to nikako nije dobro“. Primećivala sam na zidu žute crte koje stvara svetlost ulične svetiljke dok prolazi kroz roletne. Shvatala sam da je još uvek noć.
Navukla sam prvo levu, a zatim i desnu cipelu, a potom i kratki kaput, i polako, krećući se unazad, otišla do kupatila.
Povukla sam vodu iz vodokotlića i uverila se da me telo više neće izneveriti, sačekala da dvaput udahnem i prestala da se trzam. Iznenada je, natopljen želudačnom kiselinom, iz mene izleteo komadić hleba, a utroba mi se cimnula. Po dnu wc šolje je plivalo nešto mesa i dva zelena komadića salate, a viski pomešan s vinom davao je miris povraćki – počinjalo je veče čije tragove sam bljuvala, kao aždaja. Iz velikog keramičkog levka podigla sam glavu, zatim je zadržala, i uhvatila se za vodokotlić i veš mašinu u naletu muke. U grotlo je pao ostatak tople kaše, a na moju teget kožnu cipelu i ris se slio njen prvi deo. Trenutak kasnije nego što je trebalo, do ulaznih vrata sam nabola tri koraka, vrlo brzo. Otključala sam vrata i, glave povijene napred, krenula ka stepeništu. Činilo mi da sam neiskusna u hodanju na dvanaestici, i počela sam da krivim noge i posrćem.
Teškom mukom otišla sam do taksija, platila, a zatim me je on brzo odvezao. Izašla sam tačno ispred svetleće reklame i podigla ruku, a on se pomerio do stajališta.
Ušla sam u klub, i odgegala se do šanka. Tamo je stajala Maja i, kao da je u crtanom filmu, a ne u stvarnom životu, širom otvorila oči i usta.
Popila sam svoje peto, a zatim četvrto sledovanje pića i nisam joj ništa odgovorila. Pitala me je: “ Ti nisi normalna! Šta to radiš?!“
Čoveku s one strane drvene pregrade mal’te ne sam ugrabila treću čašu iz ruke i iskapila je, ne obazirući se na Maju. Ona me je uhvatila za mišicu.
Taj mladić, koji je, u stvari, bio barmen, mehanički je ispunjavao treću čašu, a ja sam uzela drugu, punu, popila je, vratila, i uzela prvu. I ona je bila puna do vrha.
Moja drugarica je kazala: „Hej!“, i u meni je nestao sadržaj prve čaše.
Ona je izgovorila: „Pusti piće, hajde da đuskamo“, i otrčala. Simpatični domaćin se nasmešio, a ja sam stavila veliku novčanicu tačno ispred njega, zakopala novčanik, izvukla ruku iz tašne i doviknula mu: – Pet duplih viskija!
Vratila sam se na podijum.
Ugledala sam Marijanu, a zatim spustila pogled – dobro poznata ruka bila je na njenoj zadnjici. Preko slike pala žuta svetlost. Prepoznala sam njegovu ruku, i krenula ka izlazu. Iako je ovo bilo žensko veče, bilo mi je drago što je moj muž ovde. Obradovala sam se i prepoznala i košulju koju sam mu ja kupila. Zasijao je stroboskop. Klimnula sam glavom u ritmu nekoliko puta i otišla do ulaza. Tamo smo se okupile, obukle kapute, pa smo napustile klub. Bila sam sjajno raspoložena.
Marijana, je, nažalost, rekla da ne može s nama. U poslednje vreme stalno preskače izlaske. Hoće da se dokaže na poslu, kao da je početnica. S vernom Majom sam se popela do restorana, gde smo večerale i popile piće. Svaka je otišla svojoj kući.
