U hodniku sam, približavam se vratima. Počinje uzbuđenje – zabava će kroz pola sata. Uvek je tako, ta prijatno-neprijatna muka krene da se razliva po želucu ranije. Pitam se da li su svi stigli, koliko su uzbuđeni.
Otključavam vrata i odmah primećujem Andrijine cipele na podu. Nemir raste. Uskoro će postati neizdržljivo, a Đoleta još nema.
„Ćao“, čujem zavodljivi promukli glas s kreveta u drugoj sobi, pomešan sa zvucima porno filma. Opušta se pred svoj nastup. „Nešto si poranila. Baš ti se igralo. Hahahaha“.
„Nisam mnogo“, dovikujem. „Samo pola sata. Je l’ mogu da se istuširam. Gde je Đole?“.
„Naravno da možeš da se istuširaš, tuširanje opušta. Nemoj više da pitaš. Đole, pojma nemam. Verovatno će da upadne direktno. Inače, malena, lepo mirišeš danas.“
Izuvam cipele i stajem na pod. Kroz providne najlon čarape posmatram svoje malo stopalo s roze nalakiranim noktima. Pitam se zašto mi je toliko muškaraca reklo da su mi stopala zavodljiva: zbog risa, visokog luka, nalakrianih noktiju, svega zajedno ili nečeg što ne znam? Možda je objašnjenje da sam previše puta upoznala one koji imaju fetiš malih ženskih stopala.
Tako mi je smešna, uvek se pravda, kao da ju je sramota, a voli da se igra. Dobar je igrač, pardon, igračica, i vidi se da uživa. Baš smo se našli. Ja, iskusni matorac, Đole, mladi trkački konj na duge staze i ona, klinka.
Četiri i dvadeset. Opet ću da upadnem tačno na početak, mrzim to, nemam vremena ni da se izduvam, smrdeću kao majstor posle cele radne smene. Često mi se dešava da se zaglavim u saobraćaju, ovo je špic, ali ne bunim se, otkad smo našli ovu malu, sjajna smo ekipa, razbijamo se. Ne znam gde ju je Andrija izbunario, verovatno neka studentkinja.
Pritiskam kvaku: otključano.
„Izvinite, ljudi, što stižem u poslednji čas, radio sam do malo pre“, izleće mi iz usta u jednom dahu. Je l’ nam ništa ne nedostaje od igračkica, nisam stigao ništa da kupim?“
„Ne brini, sve je tu. Upadaj!“, iz sobe dopire Andrijin hrapavi glas na čiji zvuk žene padaju kao onesvešćene.
„Ljudi, smrdim kao građevinski radnik koji se vozi gradskim autobusom kad završi sa šljakom. Sačekajte bar minut da se operem.“
„Dobro, operi se, radniče. Imaš pet minuta, ali samo pet!“, cvrkuće malecka. Najviše mi je zbog nje, da joj ne ostanu traume od smrdljivih muškaraca.
Đole izlazi iz kupatila pevušeći. Profesor Andrija i ja već sedimo za stolom, koka kola i čips su sa strane, a tabla za igru već otvorena. Pročitala sam pravila, sad ću da im objasnim, pa da delim karte.
