Ta-ta-ra-ta-ta-ta-ta-ta-taaaa, orkestar jer već svirao uvodni šlagvort, a ja sam se sa detetom probijao kroz polumrak dvorane u potrazi za našim mestima. Provlačili smo se između stolica kao pismo ispod zatvorenih vrata, a ja sam ponavljao kao automatska sekretarica: „Izvinite, molim Vas, izvinite, molim Vas“ svima koji su morali da ustanu. Na polovini našeg reda sam nabasao na mladu majku s malom ćerkom čiji sam oštar pogled primetio uprkos marku – bilo mi je odmah jasno da joj ne pada na pamet da ustane, ona neće da snosi posledice tuđeg lošeg ponašanja. To je bio kraj dalje potrage. Tu smo gde smo.
„Sedi!“, prošaptao sam Goranu.
„Jesu li ovo naša mesta?“
„Nije važno sada. Sedi tu!“
„Zašto ne možemo na naša mesta?“
„Zato što smo zakasnili. Kakve veze ima, ista su sva sedišta!“
„Tataaa, ovo sedište je prljavo!“, zakukumakao je, spuštajući se u stolicu.
„Sva sedišta su prljava!“, pokušao sam da moduliram šapat tako da istovremeno zvuči i strogo i saučesnički. Očigledno sam uspeo jer se više nije žalio. Dok sam sopstvenu zadnjicu nameštao u sedište, osetio sam ispod sebe nešto lepljivo – najbolja pretpostavka je bila da je to žvaka. Na rukohvatu desno sam opipao gadost prašine. Duboko sam udahnuo, pa polako izdahnuo.
Mali mršavi i veliki debeli klovn su se našli u reflektorom osvetljenoj kružnici na sceni. Prvo su zbijali šale jedan s drugim zbog svog izgleda, a onda su, po nekom svom scenariju, počeli da glume ogledalo onog drugog. Cinično sam ih posmatrao bez ikakvog osećanja, verovatno i izraza lica, razmišljajući o tome kako ovakve naivnosti mogu biti zanimljive samo ljudskom biću sa još nedovoljno razvijenim mozgom. Nikada ne bih gledao ovako nešto da nije bilo mog klinca. On se neprekidno smejao i sreća za mene što je bilo tako, jer bi u suprotnom cičao da se vratimo kući i opet bismo prolazili kroz agoniju probijanja između redova, izvinjavanja i mrkih pogleda.
Nečija šaka spustila se na moju prašnjavu šaku. Trgnuo sam se i pogledao u mrak – šaka je pripadala ženi oštrog pogleda. Cimnuo sam svoju šaku u nameri da je oslobodim i stavim na svoje krilo, ali mi je njena šaka to onemogućila, čvrsto me stegnuvši za zapešće, i trenutak kasnije njeni prsti su mazili moju nadlanicu. Nisam se pomerao. Mozgao sam šta mi je činiti. Nešto nije bilo u redu s tom ženom, a ja nisam imao kud. Pogledao sam u svog mališu – s pažnjom je posmatrao klovnove, koji su sada jedan drugom udarali ćuške i to im je bilo toliko zabavno da su se previjali od smeha, i on s njima.
Tanki prsti zavukli su mi se ispod rukava dukserice – slobodnom rukom sam ih blokirao, na šta su se oni hitro spustili na moju butinu i ostali da leže tamo. Polako sam okrenuo glavu ka nepoznatoj ženi – izgledalo je da s ogromnom pažnjom prati klovnovska ludiranja, kao da između nje i šake na mojoj butini nije postojala nikakva organska povezanost. Posmatrao sam je uporno, ne bi li i ona osetila moj prodoran pogled, kao što sam ja osetio njen prilikom ulaska, ali nisam primetio nikakvu reakciju.
Klovnovi su se udaljili i iz dubine scene su izašle akrobate na trapezima u ogromnim i šarenim kostimima.
Goranče je povikao od sreće: „Tata, tata, gledaj, gledaj! Vise na žici i nije ih strah!“, okrenuo se k meni i cimao me za levu ruku, koja se u međuvremenu vratila na pripadajući naslon. Osetio sam graške znoja na čelu i leđima. Sedeo sam nepomično, ne uspevajući da propustim niti jednu reč kroz usta. Nadao sam se da u mraku neće primetiti neobičan detalj na mojoj desnoj butini. Trenutak kasnije pogled je usmerio ka sceni, zalepio bradu za sedište ispred sebe u nesvesnoj želji da se primakne akrobatama, koje su imale svoju koreografiju: viseći na jednoj žici, bili su kao balerine i plivači kroz vazduh istovremeno, pravili su salta, razmenjivali trapeze, vozili bicikla, sve to u gigantskim odelima, ubog čega je ceo prizor izgledao još čudnovatiji.
Komšiničina šaka na mojoj butini postajala je sve toplija. Odjednom mi je palo na pamet da je sve to bila greška, da me je ta žena pomešala s nekim. Sigurno joj se učinilo da sam njen muž koji kasni s drugim detetom jer je pola sata tražio parking, zato me je onako oštro pogledala. Bila je toliko besna da nije mogla ništa ni da kaže, a sada se smirila i hoće da meni, odnosno svom mužu, pokaže da mu oprašta. Hteo sam to da joj kažem, da razjasnimo, da pipanje prestane. Čekao sam aplauz između dve tačke da započnem razgovor.
Akrobate je zamenio čovek u kožnom odelu koji je došao u pratnji lavova. Vitlao je dva lasa iznad njihovih glava, što je za lavovski um bilo kao da ih napada roj mušica i shodno tome su instinktivno pokušavali da se odbrane, propinjući se na zadnje noge, ali su mališani poput mog bili ubeđeni da je to uvežbana nova veština.
Nisam ugrabio trenutak da bilo šta kažem jer se šaka izmestila između mojih butina. Mazila me je. Sve one reči smišljene za dobar početak neprijatnog razgovara sam zaboravio, provukao sam svoju šaku ispod rukohvata, pronašao dugme i šlic na njenim farmerkama, otvorio ih i spustio je ispod elastičnog pamuka veša. Njena šaka je tada učinila nešto slično sa moje strane.
Uopšte se ne sećam kada su lavove zamenile sitne gipke žene u tesnim odelima. Prebacivale su trupove preko glava, stajale jedne drugima na vratove, kukove i ramena, preplitale i savijale udove u nemoguće položaje. Izgledale su kao klupko zmija u pokretu.
Morao sam da budem tih. Disao sam duboko, kao da upravo ja izvodim komplikovanu gimnastičarsku tačku, sve dok mi se dah nije zaustavio i srce došlo do grla. Zatim sam pod svojim prstima osetio sluz. Progutao sam srce i prizvao se svesti da izbavim svoju šaku iz omotača od pamuka i džinsa. Njena šaka pružila mi je vlažnu maramicu. Setio sam se da zakopčam šlic.
Orkestar je svirao odjavnu numeru, svetla su se upalila. Krišom sam pogledao komšinicu, bavila se skupljanjem svoje i ćerkine jakne, nije ni pogledala k meni.
„Je l’ da da je bilo dobro?“, lukavo sam upitao svoje dete, da bih proverio šta je zaista gledao te večeri.
„Daaa, bilo je strava! Kako su moćni! Hoću da radim u cirkusu kad porastem! Je l’ se i tebi svidelo?“
„Da, uživao sam!“
Kad me nije gledao, bacio sam vlažnu maramicu u đubre.
