Tamo je, na zagrejanoj steni, čita knjigu. Nejasno je svima kako može da izdrži, ali izdržava. Ujutro, dolazi prvim čamcem sa velike obale. Uvek s naočarima za sunce, u vrećastoj haljini za plažu i s rancem. Čim dotakne kopno, sve baca i odlazi do mora. Ulazi najpre korak po korak, kvasi ruke, pa vrat, ramena, leđa i onda, kada linija površine vode počne da joj seče butine, odjednom se baci.
I zaroni. Bude dugo ispod vode i gosti koji ispijaju jutarnje kafe po terasama i prate je pogledom postanu uznemireni jer ronjenje nema kraja. Ali onda se pomoli njena glava i začuje brzo praćakanje stopala po vodi uz karakterističnu penu. Pliva pravom linijom, ne zaustavlja se. Ka susednoj plaži.
Izlazi iz vode i leže na šljunak. Zatvorenih očiju nepomično leži. Telo joj je prekriveno kapljicama, stomak joj se prvo brzo diže i spušta, zatim sporije. Kapljice isparavaju. U samo njoj znanom trenutku, okreće se na stomak i pušta da joj sunce osuši drugu stranu tela.
Opet po nekom unutrašnjem alarmu ustaje i, ne okrećući se, odlazi do vode i isto kao i pre lagano ulazi, kvaseći se, zatim se baca i u pravoj liniji plivajući stiže do mesta na kojem je i ušla. Tu izađe, otkorača do svoje torbe, izvadi peškir i knjigu i baci se na stomak da se suši i čita. Po nalogu unutrašnjeg sata, okrene se na leđa i čita držeći knjigu iznad glave.
Zatim opet koraci kroz vodu, skok, prava linija, druga plaža, sušenje, nazad.
Tako iz dana u dan.
Niko više nije zabrinut zbog njenog dugog ronjenja, retko ko uopšte obraća pažnju na nju i njen neobični stil letovanja.
Sedam je sati uveče. Majke pakuju lopatice i šlaufe i dovikuju deci da je dosta za danas. Starije gospođe žele da u vodu podgrejanoj suncem na zalasku potope svoja mlohava tela.
Jedni na putu od vode, druge na putu ka vodi jednako zaobilaze cvetni peškir na kojem stoji ranac i otvorena knjiga okrenuta koricama na gore. Na njemu već odavno niko ne leži i ne sedi.
Plaža je prazna, sumrak je, iz restorana se čuje zveckanje pribora za jelo.
Peškir s rancem i knjigom stoji.
Osvanuo je na istom mestu sutradan ujutro, mokar od talasa koji su pljuskali tokom noći.
Sunce ga je osušilo.
Popodne je neko od stalnih gostiju primetio da dugo tako stoji, javio nekom drugom, digla se uzbuna, krenuli su u potragu za gospođicom-koja-voli-da-pliva. Seli su u čamac, išli do druge plaže. Niko se nije sušio na suncu. Krstarili po vodi. Niko nije plivao po pravoj liniji pljuskajući nogama.
****
Kako je duga bila žudnja da te osetim svuda po telu. Da me golicaš po listovima i butinama,da me obuhvatiš oko struka i leđa. Da uđem u tebe, cela. Tada nestaje svaka misao. Ostaje samo moj pokret i sreća koja se ni sa jednom drugom ne može porediti. Ako se ne krećem, ubićeš me. A ni da dišem mi ne daš. I umaraš me. Hladniš.
Teraš me da se prepustim ogromnom toplom zagrljaju u kom ću se maziti dok ne nestane svaki trag tebe na meni i ponovo ne osetim želju da se sjedinimo.
Zašto uvek mora da se završi naš zagrljaj? Zašto ne mogu da sam uvek sa tobom, da me nosiš kuda želim, da uvek osećam svuda oko sebe, da kroz tebe gledam sunčeve niti, nikad da nemam misli, samo uživanje? Zašto to samo morska stvorenja mogu da imaju? Možda mogu postati jedno od njih. Dovoljno je ne izroniti.
