Uzećete kutiju. Videćete, neće biti previše teška, moći će čak i jedan od vas da je nosi. Vodićete računa da vam ne ispadne, da se ne ošteti jer u njoj je dokaz toga koliko vredimo. Oteti vam je neće jer nećete dozvoliti.
Krenućete onda kada vam budem javio. Kum 1 i Kum 2 krenuće napred, Kum 3 i Kum 4 nosiće kutiju. Svako od vas će biti jednako važan u ovom događaju, jednako učestvovati, i zato će svako imati po pištolj i upaljač.
Znači, krenućete, kao što sam rekao, dvojica napred, i dvojica pozadi. Neće biti nikakvih problema, ali bićete naoružani. Kum 3 i Kum 4 će nositi kutiju. Nećete smeti da je ispustite, moraće neprekidno da bude stegnuta vašim rukama. Vodićete računa ne samo o tome da joj se ništa ne desi, već i da vas neko ne primeti jer ljudi neće znati ko ste i mogu odložiti ostvarenje sna. Kum 1 i Kum 2 će biti vaša prethodnica i staraće se o tome da vam omoguće nesmetan hod, dok ćete se vi starati o tome da njih ni na trenutak ne izgubite iz vida. Neće vam biti lako jer će svuda biti mrak, mi ćemo se za to postarati. Moraće da bude mrak, da bi svetlost posle toga jače sijala. Svetlost ćemo doneti mi, bićemo lučonoše.
Do Odredišta ćete ići zaobilaznim putem. Tamo u to vreme neće biti nikoga, ljudi će biti zaokupljeni važnim zadatkom, ali, ukoliko se to slučajno desi…
Kada budete stigli, zamenićete se jer, rekao sam već, niko ne sme osećati da je manje doprineo našoj budućoj eri svetlosti. Kum 3 i Kum 4 predaće kutiju i ostaće napolju. Kum 1 i Kum 2 će ući. Sasvim sigurno neće biti potrebno štititi se od bilo koga, ali, ne zaboravite, sve je dozvoljeno.
Čim se nađu unutra, kumovi s kutijom će se razdvojiti, jedan će motriti na to šta se dešava u Odredištu, drugi će kutiju nastaviti da nosi do centralnog mesta. Kum koji preuzme kutiju staviće je na mesto kutije koju ćete zateći. Nakon toga ćete obojica istog trenutka izaći iz Odredišta i zajedno s druga dva kuma udaljiti se što je brže moguće, noseći drugu kutiju. Hodaćete sve dotle dok ne čujete pucnje i ne vidite šare vatrometa na nebu. Tada će svako od vas izvaditi upaljač iz džepa, kutiju ćete zapaliti, sačekati da izgori i zatim ćete otići na četiri različite strane.
***
Išlo je dobro u početku, mada se osećala neka napetost, ono, što kažu, u vazduhu. Sve se dešava kako treba, a ti osećaš da nešto ne valja. Bez obzira na to, svi smo radili šta je dogovoreno.
Njih dvojica su uzeli kutiju i pošli smo. Bili smo nervozni i mašali smo se za pištolje svaki čas, svi kao slučajno, da proverimo da li su tu. Verujem da je onoj dvojici pozadi bilo teže, zbog kutije, ali mi smo bili napetiji čim smo se stalno osvrtali pozadi. Sigurno je svako mislio da jedni druge ne vidimo jer je bio potpuni mrak, ali oči se brzo naviknu i naši pokreti izgledali su čudno, čak i smešno.
Saznanje da jedino mene zapravo čeka svetlost činilo me je bezobrazno srećnim i gonilo me je da idem što brže, a zatim me je usporavala svest o tome da ono što znam nikako ne treba da pokažem.
Kako smo se primicali Odredištu, naše disanje se ubrzavalo, osećao se i jači miris znoja, ali su nam se zato pokreti smirili. Niko nije ispustio ni glas. Ispred zgrade smo se, kako je rečeno, zamenili. Ja sam, bez objašnjenja, preuzeo kutiju. Kum 2 i ja smo ušli. Ona dvojica ostala su da čekaju napolju.
Hteo sam da sve odradim brzo, da savest nema vremena da me zapeče. Našom kutijom sam polako odgurnuo pravu i namestio je. Kad sam bio siguran da stoji kao što bi trebalo, obema rukama sam uzeo pravu i krenuo da je spuštam na pod da zamaskiram drugu kretnju. Kad je bila na podu, desnom rukom sam, još savijen, uzeo pištolj, okrenuo se onamo gde sam znao da stoji Kum 2 i opalio. Sručio se odmah.
Sledećeg trenutka začuo sam pucanj spolja. Upitao sam se ko je ostao, kome je Veliki kum prividno ukazao poverenje. Nisam smeo da gubim vreme na razmišljanje, vratio sam pištolj u džep, zgrabio sam pravu kutiju i izjurio.
Čekao me je Kum 3. Pištolj je već bio vratio u džep. Ni on ni ja nismo davali nikakva objašnjenja, već smo, kao po dogovoru, krenuli ka šumi na kraju grada hodom koji se uskoro pretvorio u trk.
Nije se nudio da uzme kutiju, što znači da ga je bilo strah da će mu ruke ostati zauzete. S druge strane, ako se plašio, zašto me nije odmah likvidirao? Negde je postojala kvaka. Pokušavao sam da shvatim šta se dobija ako obojica ostanemo živi, ali mi nije bilo jasno. Svakako nisam smeo da dozvolim da ostane živ do jutra.
Kutija nije bila previše teška, samo kabasta, ali mi je postalo neverovatno naporno da trčim s njom na rukama. Usporio sam i pustio Kuma 3 da odmakne. Prebacio sam kutiju na levu ruku, izvukao pištolj i nastavio da hodam. Posle minut-dva čuo sam da se vraća. Primetio sam da mu je ruka ispružena k meni. Ispalio sam jedan metak, video ga kako pada, zatim drugi. Primakao sam mu se, sačekao da prestane da diše i nastavio da hodam.
Na maloj čistini nasred šume kutija se već odavno pretvorila u pepeo i vatra se gasila. Počinjao je dan, rađala se svetlost. Čekao sam da se pojavi Veliki kum da i s njim završim i krenem u novi život.
Konačno sam nazreo njegovu figuru među drvećem. I on je držao ruke u džepovima, kao i ja. Čekao sam da mi priđe nameštajući prste na obaraču. Bili smo sasvim blizu. Jedva da sam primetio pokret njegove ruke, a potom sam osetio jak bol u stomaku. I posle toliko godina poznanstva s Velikim kumom bio sam naivan.
