“Dobar dan. Ja došla da mi izvadite sve”.
“Molim?”
“Matericu i to. Sve da mi skinete”.
“Histerektomija, znači”.
“Ne znam, gospođo, šta znači”.
“Dajte mi vašu dokumentaciju”.
Ju, majko moja, vidi je kakva je, stroga, može da mi kaže da neće da me operiše. Bolje da sam joj odmah dala bombonjeru.
“Izvolite, popunite ovaj formular”.
Gura mi papire ispod stakla, ima tri. Nešto uokvireno, velikim slovima, pa malim, kockice neke prazne. Kuku, majko.
“A za čega je ovo?”
“Sve vam tu piše, štiklirajte porođaje i ginekološke bolesti koje ste imali. Ako niste bili bolesni, ne štiklirajte, molim vas, ništa. Sedite sa strane, pročitajte, pa mi vratite.
Sledećiiiii!”
Da l’ da pitam nekog da mi pomogne? Al’ nisam ja ni bila bolesna, žljezdu što su mi operisali kad sam bila mala, to se ne računa, to je davno bilo. Ono kad su mi posle Mihaila radili klistiražu, to se isto ništa ne piše, to valjda svakoj ženi rade, pa ni ono kad me boleo bubreg, tad su rekli, gospođo, kad se probudite, kao da ništa nije bilo, bićete kao novi. Ima sigurno ovde na kraju crtica, evo je, tu ću da se potpišem, a za porođaje ću da im kažem ovako, ako me budu pitali.
Vratim se kod one stroge, dam joj papire i bombonjeru. Kaže ona: ”Niste morali, hvala”.
Stavi kutiju u neki ormarić iza sebe, a papire gleda, sve se nešto išuđava.
“Sedite ispred ambulante dva”.
“Hoću, sine. A gde je to?”
“Odmah desno, videćete piše komisija”.
Ja se okrenem, a suze sam krenule niz obraze. Vidim ispred neke sobe sedi mnogo žena. Biće da je to.
“Je li ovo komisija?”, pitam.
“Jeste. Ne plašite se, sad vam samo uzimaju anamnezu, sledeće nedelje su operacije.”
Neko dete ustaje, kaže: “Izvolite, sedite.”
“Što da sedim kad mi je dobro?”, kažem ja.
“Vidim da ste se potresli. Odmorite malo.”
Sedam, bolje nego da joj kažem. Sramota me.
Svi gledaju nešto na telefonu, nešto kucaju. Eto, i ja ću nešto na telefonu, da ne pomisle da ne znam. Izvadim, kliznem prstom na gore, pa na ljubičasto, pa tu nađem sliku moje unuke i tu opet pritisnem, pa na slušalicu.
“Gde si, pile babino, šta radiš?”, kažem glasno, da me bolje čuje.
“Spremam se za posao. Gde si ti, bako?”, kaže sunce moje, Anastasija se zove.
“Ja sam kod doktora, čekam u redu u nekoj komisiji.”
“Gde?”
“U komisiji”, kažem joj još glasnije, nije me čula.
Svi ovi ljudi oko mene podigli glave i gledaju me ljutito.
“Kakvoj komisiji?”.
“Ne znam, pile.”
Stid me je od ovih ljudi, ali šta ću kad ne znam. A kud i njoj pade na pamet da me pita.
“Zvaće te posle baka, pa će da ti kaže. Ja samo da vidim jesi dobro”.
“Javi se obavezno, ljubim te!”
Oni što su me gledali, sad opet gledaju telefon. Šta ja da radim? Da sam kod kuće, našla bih ja čas da se zabavim, uvek ima nešto da se čisti i uvek može kolač da se umesi.
“Petroviiić!”, viče neka mlada sestra.
“Ja sam!”, viknem jako, da me dobro čuje i ustanem.
“Izvolite!”
Ja uđem, hoću da se skidam, kad me uhvati ova mlada za ruku, pa kaže:
“Nije pregled, samo istorija bolesti.”
Ja je gledam, ništa je ne razumem, ne znam da l’ da se svučem il’ da se ne svučem. Gleda i ona mene, vidi da se ne pomeram, pa mi kaže:
“Sedite tamo, doktorka će vas ispitati”.
Sednem ja ispred doktorke, i ona mlada neka, drži neke papire.
“Vidim da se niste porađali i da niste imali operacija. Znači, ovo će biti vaša prva operacija u životu.”
“Kako se nisam porađala? Imam tri sina, Borivoja, Milutina i Bogosava.”
“Ovde ništa niste štiklirali. Jeste li pročitali šta ovde piše?”
Ja je gledam i ne progovaram, a oči mi pune suza.
“Jeste li zaboravili naočari?”
Vrtim glavom a suze krenule same, ja nisam ‘tela da plačem. Ona me gleda, gleda, kao mozak da mi čita, i šta znam i šta ne znam, i šta sam radila i šta nisam. Onda opet uzme one papire, okrene na početak, pa kaže:
“Jeste li se smirili? Ispočetka ćemo. Da li ste imali porođaje?”
Pa onda od čega sam bila bolesna, pa jesam li pila lekove, pa da li sam alergična i sama neke crtice piše. Kad je sve završila, okrene se onoj mladoj sestri i kaže:
“Majo, objasni gospođi šta treba za operaciju. Nemoj joj davati pripremnu listu”.
Na kraju svi saznaju, i bez da im objašnjavam. Al’ šta ću ja, jadna, kad mi je otac pokojni rekao, ako ti odeš u školu, ko će ovce da čuva, da neću ja možda?
