Ne mogu da odvojim pogled od nje. Svetloplave, sjajne oči, velikih zenica, s gustim trepavicama, kao dva minijaturna svetionika koja te navode da ideš k njima. A tek ono vižljasto telo. Kako ljupko okreće glavu. Izluđuje me! Jednostavno, da poželiš smesta da joj priđeš i…. Nego, bilo bi… neprikladno. Zaista je neverovatno kako je niko do sada nije primetio. Ili možda jeste, kako bih ja to znao. A i ja, kako je nisam spazio do sada? Svakog dana prolazim ovuda. Tako bih voleo da je ovde kad se budem vraćao.
Nema je, otišla, nestala. Stvarno, zašto bi stajala ovde i čekala. Zbog mene? Sigurno me nije ni zapazila i nije ovde popodne. Morao bih nekako da joj skrenem pažnju.
Ne sećam se kada me je poslednji put neko uopšte zainteresovao. Da li uopšte treba da kažem „neko“? Još je ne poznajem, ona je tamo neko biće, udaljeno, strano, posmatrao sam je, bolje rečeno, zvirnuo sam na nju izdaleka. A već joj posvećujem misli. Preuranjeno. Treba da sačekam barem još jednom da je vidim jer možda će se ispostaviti da sam je video pod lošim svetlom, ili lošim uglom, da sam bio suviše dobro raspoložen ili nedovoljno umoran.
Izuvam cipele, perem ruke, otvaram frižider. Pravo ispred mene – veliko parče tunjevine sa začinima. Da li bi i ona volela ribu? Ne, ne i opet ne! Ne smem da razmišljam!
Uzimam tanjir, grabim viljušku i sedam u fotelju ispred tv-a. Da li bi ona više volela fotelju ili kauč?
Ne mogu da kažem da nisam namerno izabrao ovaj put. Mogao sam da idem i drugim, ali tada ne bih imao čak ni šansu da mi ONA ponovo ulepša vidik. Barem toliko sam bio hrabar.
Eno je! Izašla je ispred radnje, zatvorila oči i prepustila se jutarnjem julskom suncu, toliko toplom da su zraci gotovo vidno žuti. Ja se prepuštam uživanju u njoj. Prelazim joj pogledom preko celog tela. Kad bi, makar na trenutak, podigla kapke.
Ništa. Malo je zevnula, nežno prikrivši usta, ali ne otvarajući oči, zatim se okrenula i ušla.
Žurim, kao da me baš ti trenuci silaska liftom kroz poslovnu zgradu, a ne oni silni sati provedeni za računarom, dele od mogućnosti da se zbližim s nekim koga gotovo ne znam. Na stanici metroa preskačem po tri stepenika, izlazim, brzim hodom zamičem u poprečnu ulicu.
Opet nije tu. Potpuno sam skrhan. Da me nije sramota od samog sebe, zaplakao bih. Zar je moguće da je sve krenulo ovoliko loše još i pre nego što je počelo?
Silim se da zaboravim, sve sam iskonstruisao, na osnovu dva pogleda iz daljine, moja pogleda. Ja za nju ne postojim.
Iz džepa vadim telefon i slušalice. Vizija nje dok hoda i izvija glavu, pa zatim kako se meškolji na suncu, meša s klavirskim akordima. Tu je, ispred mene, pružio bih ruku da je dodirnem… S naporom odagnavam slike i pratim muzičku liniju Šopenovog nokturna, a nogama dopuštam da me nose kuda žele.
Iznenada, promakne nešto što bi mogla da bude njena silueta. Postalo je mračno i ne mogu da verujem ni sopstvenim očima, ali ipak krećem za crnim obrisom koji ubrzo zamiče iza ugla. Ispred mene je – hoda ubrzano i okreće se da vidi da li je pratim. U strahu da ću je ponovo izgubiti, počinjem da trčim, ne bih li je sustigao i objasnio joj, ne stigavši ni da pomislim o tome koliko je pogrešno jer, avaj, i ona se daje u trk i – ponovo nestane. Oko mene samo zgrade i mûk.
Ležim budan, pogleda zalepljenog za belu tavanicu preko koje promiču senke automobila. Možda je ono bio poslednji put da sam je ugledao. Pružam ruku k praznom delu kreveta zatvorim oči i zamišljam da dodirujem njenu kožu.
Kad sat zazvoni, ustajem, odlazim u toalet, oblačim se, jedem, obuvam, otvaram vrata i hodam do podzemne železnice. Jutros mi je bilo potrebno dosta dodatnog podstreka, pa sam u uši, po navici, gurnuo Koncert za klavir broj jedan Čajkovskog.
Koraci su mi ravnomerni i hodam brzo, mnogo brže od ritma kompozicije. U onom delu kad se muzika uspori, posle dramatičnih akorda, postajem svestan da me neko posmatra. Strah me je, scena liči na triler. Nastavljam da hodam, pokušavajući da ignorišem osećaj kojeg sam svestan. Okrećem se, u nenadanom naletu hrabrosti: okupana svetlošću i muzikom, nepomična, ona. Zastanem, obeznanjen od sreće koja je tako nenadano dobila svoje obličje. Dišem polako, da vreme što sporije teče.
– Ja… sad moram na posao. Da li ćeš… biti ovde… i večeras?, reči su se izborile da budu izgovorene.
Njen odgovor je samo tirkizni treptaj na jutarnjem suncu.
Nestrpljiv sam, ali polako idem kroz predvečerje. Moja mačkica je na istom mestu gde sam je ostavio, liže svoje crne šapice. Uzimam je u naručje i odnosim kući.
