Kada sam kupio svoj novi stan, zapravo prizemnu kuću, mravi koji su ispunjavali svaki njegov deo me nisu ni najmanje zabrinjavali. Smatrao sam ih posledicom nehigijene prethodnih vlasnika, problemom koji će se rešiti čim uklonim ostatke hrane. Nisam ni primećivao da ostataka hrane nema, bio sam presrećan što sam za vrlo male pare dobio celu kuću.
Uneo sam kofere, kutije, torbe i počeo da čistim. Bilo mi je žao da mrave gnječim metlom, pa sam ih gurao ka ulaznim vratima i u dvorište. Isplatilo se. Posle sat i po metenja i čišćenja, nije više bilo ni jednog. Odahnuo sam i počeo da se raspakujem.
Postavljao sam penu za brijanje i kupku na policu u kupatilu, kada sam primetio da izlaze iz neke rupe u zidu, iako sam sasvim sigurno bio očistio taj deo. Rukom sam ih zgrnuo na list toalet papira i izneo u dvorište. Možda sam ipak bio prevideo.
Istuširao sam se i legao da spavam. Nije ni bilo toliko posla, na kraju krajeva.
Skočio sam iz kreveta kad me je sunčev zrak ošinuo preko kapaka. Uplašio sam se da ću zakasniti na posao, a zapravo je bilo dosta rano.
Bauljao sam do kupatila. Na putu sam susreo mrave koji su se kretali u mom smeru, izlazeći ispod sokle u predsoblju i dve stonoge. Očistiću ih čim se umijem, pomislio sam.
Pazeći da nikog ne zdrobim, metlom sam ih smestio u đubrovnik i izneo. Oprao sam ruke i seo da doručkujem.
Tek sam stavljao prvi zalogaj kuvanog jajeta u usta, kad je jedan mrav počeo da mi se šeta oko tanjira. Ne znam da li je bio povratnik iz one ekipe koju sam upravo izbacio, ili neki nepoznati, svejedno, smetao mi je. Zapravo, nervirao me je. Retko upotrebljavam tu reč, ali to je bio tačno taj osećaj.
Blagim pokretom sam ga odgurnuo sa stola, znajući da mu od pada neće biti ništa, i nastavio da jedem.
Mislim da sam i dalje žvakao isti zalogaj koji sam potom stavio u usta kad sam ga video kako se vere uz ivicu stola i ustremljuje u moj tanjir. Ponovio sam pokret od malopre, ovog puta nešto grublje. Nestao je.
Ne zadugo. S uživanjem sam privodio kraju prvi doručak u novom stanu, kad sam ugledao prvo njegovu glavu, a zatim i celo telo. Uspravio se na zadnje noge i rekao mi sledeće:
– Čuj, prijatelju, vidim da ne shvataš i da su ti potrebna konkretna objašnjenja. Ova kuća je naša, nas mrava, buba i stonoga iz ovog dvorišta, oduvek je tako bilo. Mi smo ovde brojniji. To što si je ti kupio nema nikakvog značaja. Toplo i miroljubivo te sada savetujemo da se iseliš s naše teritorije.
Ti ćeš da mi kažeš, pomislio sam! Trudio sam se da vas poštedim, ali više neću. Ako ti mene napadaš, ja ću da ti vratim. Ceo mravinjak mogu da uništim za nekoliko minuta ako budem hteo, da spalim svu travuljinu u dvorištu i oslobodim se svih vas zauvek.
Njemu sam se, međutim, osmehnuo i rekao: “Važi, drugar. Biće kako ti kažeš! Pakujem se popodne!”, i pokupio sudove sa stola.
On je uzeo mrvu hleba koja je ostala i sišao. Njegovi saplemenici su, u redu po jedan, marširali iz kupatila ka sudoperi. Nekoliko zelenbuba mi je sletelo na prozor i ostalo da se sunča. Hladnokrvno sam ih posmatrao, kujući plan. Obukao sam se i otišao na posao.
Vratio sam se s pet velikih tuba insekticida. Na brzinu sam skinuo odelo i dao se u potragu za rupama i procepima: ispod sokli, na spojevima vrata i prozora, ispod sudopere, umivaonika… Mravi su shvatili moju nameru i dali su se u beg. Ja sam ih, međutim, sustizao i pumpao za njima smrtonosni prah. Čuo sam njihove jauke iz uzanih tunela, a zatim je sve utihnulo.
Eto vam, gamadi, pomislio sam, iznenadivši se da sam uopšte upotrebio takvu reč. Da vidimo ko je jači i čija je kuća!
Seo sam za sto i sipao sebi čašu vina, da nazdravim smešnu pobedu. Prinosio sam čašu ustima i gledajući preko njene ivice primetio kako četa mrava ulazi ispod ulaznih vrata. Otpio sam gutljaj, misleći da mi se priviđa, ali oni su se postrojili ispred mene, a jedan, možda onaj isti, izdvojio se iz reda i obratio mi se:
– Mladi čoveče, nisi se obazirao na naša upozorenja. Naprotiv, napao si nas. Verujemo da znaš da ovo znači rat.
Ostali mravi su podigli ruke i viknuli: “Raaaat!”.
-Međutim, budući da smo miroljubivi, odlučili smo da ćemo ti dati još jednu šansu. Napusti stan u roku od dvadeset i četiri sata i nećemo ti se osvetiti za ono što si nam uradio. Da nas ne bi prevario kao prošli put, zaplenićemo ti odelo i vratićemo ti ga kad se iseliš.
“U redu. Predajem se”, odgovorio sam lukavo, kao nikad pre u životu. “Iseliću se sutra posle posla”.
-Dogovoreno, rekao je mravlji predstavnik, a zatim uzviknuo: “Nosi!”, na šta se cela četa razbila u strelce i dala u trk ka mom odelu, koje je ležalo na krevetu, bačeno u brzini. Poduhvatili su ga, doneli do vrata, spustili, razvili se u uspravnu četu da vrata otvore, i odneli ga.
Samo vi nosite, imam još pet odela u ormaru. Sipao sam još jednu čašu vina i počeo da pravim strategiju. Sutra dovodim pojačanje u vidu majstora – ispuniću silikonom apsolutno sve što se može ispuniti, a travuljinu ću da spalim. Pošto nema druge, postaviću veštačko cveće u dvorište.
Ustajući od stola, primetio sam da su na okviru otvorenog prozora i dalje tri zelenbube. Da li je moguće da su poslali špijune? Iz predostožnosti sam ugasio svetlo i otišao na spavanje.
Kad sam se ujutro probudio, mrava nije bilo. Pridržavali su se dogovora. Tri zelenbube su, međutim, i dalje bile na svojim pozicijama, a na kuhinjskom pultu sam primetio i jednu stonogu. Sad više nije bilo sumnje, posmatrali su me. Da ih zavaram, otvorio sam kofer i stavio nešto odeće unutra. Doručkovao sam i otišao.
Na poslu sam bio nervozan i dekoncentrisan. Zapravo, slabo sam i radio, veći deo vremena sam pretraživao internet u potrazi za dobrim zidarom s iskustvom ispunjavanja silikonom kuća u prirodi. Svaki odlazak u toalet sam koristio za telefoniranje, i na kraju sam uspeo da pronađem odgovarajućeg čoveka. Dogovorili smo se da dođem da ga pokupim u pola pet.
Čim smo nas dvojica zakoračili u dvorište, primetio sam komešanje u neprijateljskim postajama, ali nisu nas napadali.
Ušli smo na spornu teritoriju. Moj plan je bio da prvo obradimo unutrašnje šupljine, a zatim prozore i vrata, te, kad on izađe, da izađem i ja i dokrajčim dvorište. Tada ću biti miran.
No, izgleda da sam bio provaljen. Čim se majstor dao na posao, pojavila se četa mrava. Njihov predstavnik mi je rekao strogim glasom:
-Ponovo pokušavaš da nas prevariš. Više nećemo biti fini prema tebi.
“Raaaat!”, uzviknuli su ostali mravi, kao i prošli put. Ovog puta pridružile su im se helikopterske jedinice zelenbuba, koje su letele ukrug iznad njih, a stonoga što je i dalje stajala na kuhinjskom pultu propela se na zadnje noge i krenula ka nama.
Povukli su se na svoje pozicije, a majstor i ja smo se užurbali da završimo posao dok nas ne napadnu.
Uspeli smo sve da zakitujemo pre reakcije protivničke strane. Otvorio sam vrata da majstora ispratim, i video da je neprijatelj spreman. Majstor se dao u beg, insekti za njim, a ja sam iskoristio priliku i zapalio prvo žbunje ispred vrata.
Nažalost, shvatili su i ovu moju taktiku i jurnuli nazad, ipak im majstor nije bio toliko bitan.
Užasna crna bića su odletela do obližnje bare i donosila vodu u koficama od lišća. Ja sam se povukao u svoje sigurno sklonište. Požar je bio ugašen.
Bio sam siguran unutra, ali i zarobljen – napolje nisam smeo, nisam se usuđivao ni da zamislim šta bi mi uradili. Proverio sam stanje zaliha hrane – jedva za dva-tri dana. Još nisam bio obavio niti jednu ozbiljnu kupovinu otkad sam se doselio.
Kao i u drugim kritičnim trenucima, sipao sam sebi čašu vina, u nadi da ću opuštenim mozgom razmišljati bolje. Doneo sam odluku da, kad padne mrak, zaključam kuću i pokušam proboj kroz neprijateljske redove.
Bilo je dva posle ponoći. Verovao sam da svi moji protivnici spavaju. U potpunom mraku i potpuno nečujno otvorio sam vrata. Ništa se nije dogodilo. Oprezno sam zakoračio napolje. I dalje nikakva reakcija. Sada već ohrabren, zakoračio sam brže ka kapiji. U sledećem trenutku sam osetio da mi mravi i bube gamižu po telu i vršljaju po kosi. Užasnut, tresao sam ruke i noge, povlačeći se nazad ka kući. Morao sam da ih se otresem pre nego što uđem.
Nije bilo moguće. Njih je svakog trenutka bilo sve više i više, počeo sam da osećam njihovu težinu, da se zanosim, dok se, konačno, nisam srušio na zemlju. Već priviknut da gledam u mraku, video sam da je jedan deo snaga napao stambeni objekat, dok me je drugi držao zarobljenog na travnjaku. Kuća je bila okupirana. Zatvorio sam oči, bespomoćan.
Kad sam progledao, bilo se razdanilo. Iz svog neobičnog položaja mogao sam da vidim da kuće više nije bilo – preda mnom je bio treperavi crno-smeđe-zeleni zid od gadnih insekata.
Kraj glave mi je stajala moja žena.
– Mislio si da je u redu da zbrišeš i uvališ meni sve obaveze oko dece?, ljutito je
postavila retoričko pitanje.
U ruci je držala kofu nečega što nisam mogao da vidim iz ležećeg položaja. Pružila ju je onom glavnom mravu.
– Izvolite i hvala. Drugi deo sledećeg meseca, prema dogovoru.
