Sunce više nije u zenitu, ali i dalje, kada mi slučajno upadne u vidokrug, izgleda kao usijani bumerang koji leti k nama. Hodamo sigurno već pet sati po mojoj subjektivnoj proceni jer su nam stakla na satovima popucala, a telefoni ne pokazuju ništa, iz njihovih baterija curi zelenkasti mulj, a sa nas znoj, sa čela pokrivenih kačketima u oči, koje prži kao kiselina, iz očiju niz obraze i vrat, preko grudi i niz noge, kaplje na pesak i isparava pre nego što primetimo tamni otisak. Duga odeća je ispod pazuha i između nogu znojem zalepljena za nas, ostalo landara i to je bio srećan izbor. Noge su nam znojave, i tu već nemamo izbora, jer su duboke cipele koje je samoproklamovani stručnjak za pustinju s jutuba predložio kao najbolje, jedine koje smo poneli. Bosi ne bismo mogli ni da hodamo od vreline.
Iz našeg hotela, koji je poslednja destinacija u civilizaciji, jutros smo se zaputili ka maloj oazi s urmama. Rekli su nam da je udaljena svega desetak kilometara, poslednja je na obodu pustinje, ili prva iz pravca civilizacije. To što još uvek nismo tamo može da znači jedino da smo se izgubili, najverovatnije zato što smo kao kompas koristili aplikaciju na mom telefonu. Mislim, opet, da nije toliko strašno jer ako smo krenuli ka severozapadu, kao što sam siguran da jesmo, i skrenuli suviše ulevo, pošto nam je sunce sada zdesna, znači na zapad, umesto u oazu, stići ćemo u neki drugi gradić na obodu pustinje, a oazu onda možemo da pomerimo za sutra. Jebiga, trebalo je poneti mehanički kompas, pravili smo se pametni.
Može da bude i da nismo dobro razumeli lokalce, ne znaju ni reč engleskog, samo francuski i svoj arapski. Arapski mi nikad nije bio simpatičan, pričaš kao da se iskašljavaš, ne znam kako im uspeva da startuju ribe, a francuski… jeste kul, to mislim, za muvanje, vule vu kuše avek mua, ali kome to treba danas kad postoji engleski? Da učimo zbog jednog putovanja? Pariz smo obišli nas trojica a da nismo znali ništa osim bonžur i kroasan, sve nam je likuša iz agencije lepo objasnila na našem jeziku. I tako, bez predznanja, šta smo mogli ovde, nego štapom i kanapom, rukama i nogama, a ispod onih širokih rukava pitanje je da li smo dobro videli na koju stranu su nam pokazali. Možda su i namerno, da bismo se vratili kod njih, pa dam prodaju svoje urme, haljine i drangulije i da platimo još jedno noćenje u njihovom hotelu starom šezdeset godina, misle da smo puni para i da nas treba odrati.
Ko zna kako ćemo se iščupati odavde, možda i kosti ostavimo na ovom jebenom pesku, da se sasuše i izdrobe u prah. Sto posto sam siguran da je tako i nastao u ovolikim količinama, od silnih ljudi koji su se izgubili, inače bi ga bilo sve manje i manje, sa svim vremenom koje je prošlo od nastanka pustinje, olujama, džipovima koji razvoze turiste i trgovcima što prodaju pesak u bočicama. Da ne pominjem da svako ponese kući bar po pola kila u cipelama. Vodiči ne pričaju da ne plaše narod, prestali bi da dolaze, ali ja nisam budala.
Vode za sada imamo. Poneli smo svaki po mali termos od nula sedamdeset pet i po flašu od dva litra, tako smo radili na svim dosadašnjim izletima po Evropi. Nesreća je u tome što smo sadržaj termosa odavno popili, a voda iz plastičnih flaša sada ima ukus kao da je iz bojlera i od nje mi se grči želudac, pa ne mogu da je pijem. Ostali piju bez reči. Moguće je i da sam razmažen ili da mi još nije prigustelo, sve se nadam stići ćemo, pa ću piti kao čovek.
Sve je bilo kul dok nismo krenuli ka ovim urmama: sleteli smo na aerodrom i tu nas je sačekao kombi kojeg smo rezervisali onlajn. Lik nas je vozio satima bez reči i bez zaustavljanja, ako izuzmemo deset minuta na pumpi što smo mu mi tražili da odemo u wc.
Naš hotel je onaj isti u kojem smo bili svaki put kada smo dolazili s agencijama, dok nam konačno nije sinulo da nismo izlapeli matoraći da nas vuku okolo u koloni i pokazuju šta je njima drago, nego da smo mlada krv što voli izazove. Meni se onda niotkuda javila ideja da snimimo dokumentarac. Nekako mi kul, put od aerodroma do hotela, put kroz pustinju do oaze, malo priče, malo krupnih planova palmi s urmama, ženskih lica uokvirenih maramama ako nam dozvole da ih snimimo, kamile, krupni kadrovi s pustinjskim dinama, suncem u daljini i u visini, fatamorgana ako budemo imali sreće. Imam najnoviji Ćaomi, šljaka besprekorno. Tamo kod nas bi takav filmić bio otkrovenje jer svi veruju da je pustinja beskonačna i da u njoj mogu da prežive samo beduini i kamile, a da beli ljudi u njoj defoltno umiru jer im pustinja nije u krvi. Mi bismo dokazali suprotno i to bi nas izbacilo u orbitu. Instagram bi se zapalio!
Čini se, međutim, da ipak dokazujemo teoremu. Zajeb je što ne možemo da se snimimo kako umiremo ovde i da neko pronađe taj snimak, pa da imamo posthumnu slavu, ali em su nam svi telefoni kaput, em niko nikad neće krenuti da nas traži. Ispariću ovde zajedno sa svojom idejom.
Eno je oaza, konačno! Svi je ugledamo u istom trenutku i, kao deca, počinjemo da skačemo od sreće.
„Ljudi, ej, ljudi! Nema ni kilometar! Stižemo za dvadeset minuta najviše! Zamotani nas ipak nisu prevarili!“, kažem i čak uspevam da se nasmejem.
„Daaa! Lepo su nam rekli pravo, a mi smo se vrteli ceo dan u krug, kao budale!“, kaže Kepa.
„Tebra, kompas je prso’, a njima nije verovati! Ovako smo ispali carevi, našli smo oazu skroz sami, bez pomagala! Treba oni nas da pitaju za uputstva ubuduće! Ovo je vrh! Njesra je samo što ti telefon ne radi, znaš kakav bi kadar bio!“, Mare je previše hajpovan.
„Kako da je oživimo?“, pitam kao da je to najnormalnije pitanje.
„Tebra, ne znam. Jebem li ga, upaliće se tamo u hladu, valjda! ’Ajmo, ljudi, gas!“, Maretov optimizam, kad se jednom uključi, teško se gasi.
Imam osećaj da će mi oči ispasti iz duplji, kao ribi kad se stavi u rernu, ali ubrzavamo korak, gotovo da trčimo. Ne osećam ranac, štaviše, čini mi se da umesto njega imam krila i da letim! Hoću da se napij em vode i sednem u hlad palme, otvorim usta i pustim da mi urme padaju u njih, kao u nekom od onih matorih crtaća za koje sam se kao klinac pitao otkud im ideja, a kao veliki skapirao da su bili urađeni dok su crtali.
Prošla je već petnaestina minuta, ali oaza je i dalje u daljini. Gledam njih dvojicu, niko ništa, nastavljamo.
Odjednom će Kepa:
„Ljudi, moram nešto da vam kažem…“
„Kaži nam to nešto!“, Mare zvuči ljut.
„Totalno smo izgubljeni! Ono je fatamorgana!“
Ćutim. Pomalo sam se nadao da će reći nešto drugo.
„Jebi ga, sumnjao sam da će nam se osvetiti na najgori način, i osvetili su nam se!“, Mare je besan.
„Ko nam se osvetio?“, Kepa i ja pitamo u jedan glas.
„Čalmaši! Poturio sam im evre zajedno s onim njihovim smešnim parama, izgledaju k’o naše u inflaciji! Ne znam što neće da prime evro kad je milion puta jači od njihovih para, i, eto, sad su nam se osvetili!“
„Ti si lud! Kakve to veze ima s pustinjom? Poludeo si!“, derem se jer shvatam da je Mare pobenavio i da drekom možda mogu da ga prizovem svesti.
„Prestanite da se derete!“, urla Kepa. „Onesvestićemo se ovde od vrućine i od dranja! Moramo da smislimo šta da uradimo!“, mlati rukama kao da priziva kišu ili da hoće da nas smoždi.
„Ja se uopšte nisam drao!“, Mare se pravda pokunjeno.
„Šta da radimo?“, pitam i ja iznenada tihim glasom jer sam poslednju snagu potrošio is svoje virtuelne grbe i jer bih hteo da čujem ideju manje bednu od one koja je meni pala na pamet: da sednem i plačem, bez obzira na to što bi mi se suze odmah sasušile.
„Možemo da hodamo i da se nadamo da ćemo ustopirati turističku turu na kamili ili džipu, ili da sednemo i čekamo da neka tura naiđe na nas“, kaže Kepa i zvuči mudro iako govori gluposti.
„Bolje je da sedimo i štedimo snagu, duže ćemo preterati, a svodi se na isto, ili mi k njima, ili oni k nama! Smestili su nam likovi u dugačkim haljinama! A druat, a druat, majku im njihovu, da su mi sad ovde, kako bi’ ih pokrcao!“, Mare zamahuje pesnicom po vazduhu.
„Ne troši snagu! A i ti si njih izjebao, tebra, ne smeju ljudi strane pare da koriste i kraj! Pa ni kod nas ne smeš, ono, mislim, zvanično, šta ti čudno!“, smiruje Kepa. „Stvar je u tome što nemamo pravi kompas! Bolje da smo nabavili neki od njih, ili telefone koji se ne tope kao sir za picu na ovoj temperaturi!“
Zamislim parče pice, ali toliko sam žedan da ne mogu ni u mislima da ga pojedem.
„Da smo kupili kompas, potrošili bismo još para!“
„Celih deset evra! Toliko košta najskuplja stvar kod njih!“
„Ne primaju evre, jesi li mi malopre baš ti objasnio!“
„Ljudi, vi kako hoćete, ja ću da legnem ovde i sačekam smrt“, prekidam njihovu raspravu, obesmišljenu našom bliskom smrću. „Nemam više snage i ne mogu da pijem ovaj bojlerski iscedak! Biću dostojanstven, namestiću se lepo i sačekaću da se sasušim!“, glas mi se cepa od samosažaljenja dok govorim.
„’Ajde, bre, Zverko, šta pričaš, kakva smrt! Izvući ćemo se, samo da vidimo kako!“, Kepa opet zvuči pametno, a ovog puta i samouvereno. „Zašto nećete još malo da hodamo? Možda je oaza iza ćoška što bi se reklo, iza one dine ako primenimo na situaciju!“
„Ja sam rekao šta sam rekao. Ne mogu više!“, zaplakao bih, ali me je sramota.
„Mare?“
„Rekao sam ti već da mu dođe na isto, a mene boli kurac! Ako baš hoćeš da hodamo, hodaćemo! Ja bih da polomim one što su nas prevarili, ali neće oni proći ovuda, nisu ludi!“
„Sori, Zverko, ali dva prema jedan! Krenućemo u pravcu iz kod smo došli.“
„Neee, neee… Ne moguuuuu! Pustite me da umrem, ne mogu višeeeee!“, plačem i batrgam se po pesku, kao da su me pustili na vikend iz Drajzerove. Suze se, isto kao i znoj, slivaju niz obraze i kaplju u pesak, i tamo odmah nestaju.
„Stani, bre, čoveče! Stani! Nisam mislio odmah. Da se odmorimo. Pod stresom smo. Lezi, ne pomeraj se! Ti sedi!“.
Ne suprotstavljamo se Kepinim naređenjima. Zatvaram oči da mi bude lakše.
Podižem kapke. Igla mi je zabodena u venu ispod lakta i cevka vodi do flaše providne tečnosti.
Ležim na metalnom krevetu prekrivenom čistim belim, ali starim čaršafom. U bolnici sam, otkud to!
„Jebote, čoveče, usrali smo se! Nikako da se probudiš!“, dovikuje mi Mare s drugog kraja sobe. On i Kepa su takođe na infuziji.
„Mi smo budni još od jutros, i doručkovali smo i ručali, samo ti nikako da se dozoveš“, nastavlja Kepa.
„Zašto smo ovde? Ko nas je doveo?“, pitam razdraženo.
„Kako zašto, zamalo smo umrli! A nećeš verovati, lokalci su nas doveli. Sve vreme su išli za nama na nekoliko kilometara, videli da nemamo dobru opremu, pa da nam se nađu ako zatreba. Našli su nas onesvešćene i dovezli džipom. To nam sestra jutros prevela, zna engleski. Eno ih tamo, sede u hodniku, sve vreme su tu, čekaju da se probudiš.“
„Sad sam se setio, seli smo da se odmorimo posle one svađe, sigurno smo se tad onesvestili!“, kažem oduševljen što mi mozak radi posle nesreće.
„Koje svađe? Nismo se svađali. Uglavnom smo ćutali kao nespremni na ispitu otkad smo ostali bez vode“.
Zanemeo sam ponovo. Nije mi išlo u glavu da sam stopiranje turističke ture istripovao, da Mare nije uvalio evre pustinjskim turističkim radnicima, da nisam vrištao pred svoj sudnji čas.
„Sve je to zbog kinte, verujte mi, ne bi se oni lomatali da ne očekuju da im platimo!“, Mare nastavlja priču iz moje halucinacije.
„Mare, čoveče, i red je da ih častimo, spasli su nas sigurne smrti!“, Kepa takođe istrajava u svojoj mudrosti.
Moj šok i dalje traje, zamišlj am kakav bi vrhunski dokumentarac bio s ovom bolnicom na kraju.
„Zverko, sećaš se onog najmanjeg, s plavim očima?“, nastavlja Kepa.
„Šta s plavim očima?“
„Nije šta nego ko. Onaj klinac s recepcije… Nije ni važno. Pokazao nam je jutros, snimao nas je krišom u hotelu, pa je pravio snimke po pustinji dok su išli za nama, i opet kad su nas našli polumrtve na pesku. Dečko je baš talentovan, a ima i telefon koji šljaka na plus pedeset. Znaš kakvi smo ispali u toj sceni, kao mrtvaci, svetski nas je snimio! Montiraće, pa će postaviti na instagram. Moramo da ga zapratimo!“
