– Boško, sećaš li se? Cavtat 1975, bilo nam je to prvo bračno letovanje. Ne medeni mesec, već letovanje. Da li pamtiš? Naša soba bila je u prizemlju, odmah iznad šetališta, ispod prozora su nam bile žardinjere. Uvek smo ga držali otvorenog, da ulazi miris oleandera, a ja sam krišom poglêdala na šetače.
Mirjana se okrene od prozora i uputi pogled svom suprugu, koji sedi u fotelji, u trenerci i kućnim papučama, držeći u rukama širom otvorene novine. Deluje kao da nije čuo ništa od onoga što je Mirjana upravo izgovorila. Međutim, kada oseti njen pogled, kao na znak, sklapa novine i odlaže ih na stočić pored sebe, skida naočari i stavlja ih preko novina.
– Da, da, naravno. Kako se ne bih sećao našeg prvog zajedničkog letovanja.
– Nije bilo prvo zajedničko letovanje! Bilo je to prvo letovanje u braku, već smo pre toga išli na hrvatsko primorje svako sa svojim društvom.
– Da, da. Izvini, nisam se lepo izrazio, kaže Boško, uzdišući polako i duboko.
– A da li se sećaš one šetnje kada je iznenada pala kiša, u trenutku sam bila sva mokra, grudi su mi se ocrtavale kroz belu majicu. Bilo me je sramota i ti si predložio da se sakrijemo u žbunje, a onda su svi prolaznici, snebivajući se, okretali glave od nas i zaklanjali ih kišobranima. Mislili su da vodimo ljubav.
Smejala se.
– Naravno, kako bih i mogao da zaboravim, smejao se i on. Mislio sam tada da imaš najbolje sise na planeti, i zaista sam hteo da to uradimo tamo u žbunju, ali mi je nekako ponestalo hrabrosti. Umesto toga, oboje smo se prehladili i to je bio početak moje hronične upale pluća.
Zaustavljaju smeh, ona mu prilazi, obučena u svoj trava zeleni svileni komplet protkan tankim zlatnim nitima. Naginje se preko fotelje, pa se njena teška zlatna ogrlica spušta niz njegovo lice. Čvrsto ga grli, ljubeći ga u obraz. Oko njih se rasipa oblačak njenog parfema, nekada vrlo popularnog, a trag karmina se utiskuje u njegovu od jutros naraslu bradu.
– Mogli bismo kod Jelena na večeru. Vidiš, ja sam već spremna, reče, blago podigavši glavu i zatežući ramena unazad, kao manekenka pred fotografima.
– Znaš da nema više Jelena. Zatvoren je još jesenas, kad se gazda razboleo.
– Jao, da. Zaboravila sam, udari se dlanom po čelu. Spremiću nam onda ja šniclu magnifique.
Odlazi u njihovu spavaću sobu i ubrzo se vraća u dugoj svetloplavoj plišanoj kućnoj haljini, a zatim nestaje u kuhinji. Odande se čuje kako otvara viseće elemente, fioke, a zatim se prolomi cvrčanje ulja.
Na početku je mislio da je prolazno stanje, izazvano naglom promenom vremena u jesen. Ni sa čim drugim nije mogao to da poveže.
Sve što govori odnosi se na lepe trenutke iz prošlosti, uglavnom putovanja i neke mondenske događaje kojima on nije prisustvovao: književne večeri, koncerte, otvaranja izložbi… Potpuno neobjašnjivo! Čak i u svakodnevnim događajima traži tragove nečeg što više ne postoji, zgrade naziva imenima koja su nekad imale, supermarkete zove samoposlugama, u njima traži jogurt u tetrapaku i pita da li mogu da joj samelju kafu u zrnu i odseku pola belog hleba. Kada kuva, sprema neka sasvim nova jela za koja uvek napamet zna recept.
Teleće šnicle isečene na male komade i prelivene sosom od bibera uz barenu šargarepu i pečeni krompir mirisale su toliko omamljujuće da se Bošku probudila glad iako nije voleo da večera.
– Uvek si divno kuvala, a s godinama postaješ sve bolja. Treba da te prijavim za Mišelinovu zvezdicu.
Boškovo lice je odavalo istinsko zadovoljstvo. Napravio je pokret kao da hoće da je zagrli, ali Mirjana se izmakla.
– Ovaj recept dobro znam, izgovorila je setno.
Zbunjen, ali osmehujući se, Boško nastavi:
– Ne sećam se da si nam ovo spremala, ali svom mozgu ne mogu da verujem. Više verujem tebi.
Sekao je komade i dugo ih žvakao, vidno uživajući, pa sve zalivao gutljajima portugalskog vina koje im je preostalo od prošlog leta. Bilo im je tako lepo, a ona je želela da se što pre vrate.
– Gospodin Jelenković je umro, reče Mirjana, kvareći mu zadovoljstvo.
– Ko je gospodin Jelenković?, izgovorio je Boško ne odvajajući pogled od preukusne
hrane.
– Vlasnik restorana Jelen, čovek kojeg sam upoznala na našem prvom bračnom letovanju i s kojim sam delila svaki trenutak koji nisam s tobom, svih ovih godina.
Boško je prestao da jede. Zurio je u gomilicu mesa, krompira i šargarepe koja je preostala
u levom delu tanjira. Zatim je ona u njegovim očima postala braon, žuta i narandžasta smesa.
Trgao se.
– Idem da prošetam.
Ustao je, navukao kaput i izašao.
Ni posle tri sata na hladnom vazduhu nije osećao nikakvu mržnju niti ljutnju prema njoj. I dalje ljubav i poštovanje. Jedino je želeo objašnjenje.
Vrata su bila zaključana, nije to očekivao. Morao je da izvadi ključ iz unutrašnjeg džepa kaputa.
Prošavši kroz hodnik, ugledao ju je zavaljenu u fotelji: bila je prekrivena krvlju, a nož za meso ležao je na podu, odmah pored.
Setio se da je u Cavtatu, te 1975, u sličnoj pozi nađena neka mlada žena. Pričalo se da ju je muž ostavio zbog druge.
