Budim se polako, kako shvatam da je ovo što me golica po licu zrak sunca, da ležim u krevetu i da je kasnije nego što bih želela.
Nije teško da se analizira san koji sam sanjala: dobila sam Nobelovu nagradu za književnost. Ispred mene svi aplaudiraju, stotine ljudi, fotografi, ja treba da održim govor. Stajem ispred mikrofona, znam šta ću da kažem, ali mi neko svetlo ide pravo u oči, okrećem se i tražim nekog iz tehnike…
To je bio samo zrak sunca. A ja i dalje nemam kraj za svoj roman.
Dok spremam doručak, razmišljam ne bi li možda bilo najlakše da napišem da se razboleo, da opišem njegovu patnju u bolesti i da posle nekoliko meseci umre. Nije ni zanimljivo, ni inovativno, ali ništa drugo mi ne pada na pamet. Ne znam da li bih se usudila da još jednom tražim pomeranje roka. Na kraju krajeva, toliko je poznatih pisaca umrlo od ove ili one bolesti, nije neverodostojno.
Dok skupljam tanjire, shvatam da mi se kraj ne sviđa, ne želim tako lako da se izvučem.
Držim Andreju za ruku. Hodamo. Druge ljude vidim u daljini, kao šibice pobodene u pesak. Nije baš najbolji dan za plažu, iako dobro prži, duva jak vetar i baca nam sitna zrnca u oči i usta.
Rekla sam detetu da idemo da se igramo na moru, a zapravo sam sebično
izabrala primorje van sezone ne bi li mi talasi i sunce probudili inspiraciju. Klasična idila i još klasičnija zabluda! Već deset dana smo ovde, a ja iznova i iznova brišem sve što sam napisala.
Opet me spopada kraj s bolešću i smrću. Zašto da ne? To je toliko prirodno. I pisci su ljudi, večno žive jedino ako su mnogo dobri. S druge strane, suviše mi je jednostavno za priču, biće mnogo neubedljiv kraj posle svega, neće izazvati iznenađenje, a šansa za razočarenje čitalaca je ogromna. To nikako ne želim, verovatno bih ih izgubila, a Zoran možda ne bi ni odobrio knjigu za izdavanje.
– Mama, hajde da pravimo kulu.
– Oduvaće ti je vetar. Bolje da pravimo bazen, ili, još bolje, bazen-lavirint!
– Mama, to je tako sjajna ideja! Nikad se toga ne bih setio!
Kakva smrt dolikuje piscu koji je počeo da piše u ranoj mladosti, osvojio brojne nagrade, jednog Nobela na vrhuncu karijere, dvaput se ženio ženama neverovatne lepote i obe ih nadživeo, a zatim postepeno gubio na popularnosti, dok konačno nije pao u zaborav? Da li je možda samoubistvo rešenje? Ono uvek stvara dramatičnost i ljudi osećaju neko skriveno divljenje prema takvoj osobi. Ili možda da se jednostavno ugasi. „U predvečerje je izašao na terasu i dugo gledao oko sebe. Da li je slutio da je to njegov poslednji pogled na svet?“
Idemo nogu pred nogu i posmatramo naše izdužene senke, zamišljajući da su to neki nepoznati ljudi i pričamo njihovu priču: ja sam visoki košarkaš, a on je moj trener koji me prati na teškoj vežbi izdržljivosti – hodamo kroz pustinju.
Iza nas se čuju brzi udarci patika po mokroj podlozi. Odmah zatim naše junake sustiže trkač: u instinktivnom strahu podignem pogled i ugledam vitkog muškarca u crnom šorcu i majici na tregere, s crnim kačketom na glavi. Prolazeći pored nas izgovara:
– Ćao!
To me iznenadi i uputim dug ispitivački pogled za njim, ali ne prepoznajem ga. Istina, nisam se ni trudila da se bilo s kim upoznam ovde. Mogao bi biti i neko od komšija koji obraća više pažnje na druge nego ja. Previše je odmakao, neću mu ništa ni odgovoriti.
Dok Andreja spava, prisećam se nekih literarnih smrti. Bilo je tu svačega, čak i kad izuzmem samovoljno oduzimanje života: misteriozni završeci, ubistva, prirodne smrti u mladosti i u starosti, svakojake bolesti… Ništa od toga mi se ne dopada, sve mi deluje već viđeno, htela sam nešto sasvim novo, sveže za svoju knjigu. A opet, kad bih napisala da je na planetu pao asteroid i da je poginuo zajedno sa svima ostalima, ličilo bi na naučnu fantastiku i ne bi imalo smisla s obzirom na prethodni tok radnje… a i to je već viđeno.
Prošlo mi je još pola dana bez pisanja. Ostalo mi je još devetnaest i po.
Dok sinu vezujem pertle na patikama pre popodnevne šetnje, odjednom dobijem prosvetljenje: zašto mora da umre? To što su ga zaboravili, niko ga ne čita i star je ne vodi nužno u smrt. On može da nastavi da živi još trideset godina i bavi se baštovanstvom, ili astrologijom ili trčanjem, doduše trčanjem malo teško, još trideset godina. Mogu da prekinem priču sada i ostavim čitaocu da je sâm domisli. Najbolja književnost je ona u kojoj nije sve rečeno.
Ova ideja mi je ulila toliko mnogo energije da gotovo jurim, vukući dete za
sobom. Uzbuđena sam. Večeras, dok on bude spavao, konačno ću završiti knjigu. Imam osećaj da ću zaista sve napisati za jednu noć, sad kad znam šta hoću. Od te misli mi je laknulo. Uopšte mi nije žao što ću se rastati s likom kojeg sam sama stvarala godinama. Uvek mi se pisanje pretvori u mučenje.
Opet smo došli do plaže.
– Mama, ja bih sladoled.
-Dobro, hajde da pronađemo neko mesto gde može da se kupi.
Krenuli smo šetalištem. Nebo u daljini imalo je zrelu žutu boju, posle celog dana sijanja.
– Ćao!, čujem pored sebe.
Trgnem se – čovek u crnoj majici i šorcu, s crnim kačketom na glavi, odmiče u pravcu zalazećeg sunca. Zabrinjava me – ako se poznajemo, zašto se ne zaustavi da porazgovaramo. Ako želi da se upoznamo, opet bi trebalo da stane. Namah se uplašim i privučem Andreju sebi.
Došetali smo do sladoledžinice. Povučem vrata da ih otvorim. Izlazi čovek u crnom šorcu i majici sa sladoledom u ruci i prolazi pored nas ne zastajući. Još jednom:
– Ćao!
– Hej! Ko ste vi?, dovikujem za njim.
– Setićeš se! Poznajemo se.
Nestaje ka plaži.
Hvata me panika. Kupujemo sladoled i izlazimo. Zovem taksi.
– Mama, zašto idemo taksijem?
– Mama mora da radi.
„Seo je za volan svog automobila i izašao iz garaže. Na trenutak ga je zaslepela jaka podnevna svetlost.“
Opet mi se čini mi se da nešto šuška ispred vrata. Prestajem da kucam i
osluškujem. Ništa, osim mojih živaca, verovatno. Svakako ovo treba da završim noćas, da se spakujemo i odemo nazad kući, još jedna ovakva noć i poludeću.
„Polako je spustio suncobran i lagano promicao kroz grad koji napušta. Nije osećao ni sreću ni tugu, nije osećao ništa.
Na otvorenom putu je počelo olakšanje, sve veće što je više odmicao. Znao je da će ga u nekom trenutku taj osećaj ispuniti celog i pretvoriti se u sreću.
Ubacio je usb sa svojom omiljenom muzikom i snažno pritisnuo pedalu za gas“.
Izlazim iz stana zverajući levo i desno i držeći Andreju za ruku.
– Mama, zašto me toliko stiskaš, boli me!
– Izvini, dušo.
Vraćamo se, suviše me je strah. Kad stignemo u naš stan, čitaću ponovo.
Spuštam kofere do automobila jedan po jedan, jednom rukom, jer drugom držim dete.
Iza sebe čujem sad već poznat bat patika. Prestravljena sam. Osvrćem se – da, on je. Zgrabim Andreju u naručje, trčim, ali on nas sustiže.
– Ne plašite se, gospođo Marić. Ja sam Tihomir Ilić, vaš lik.
Zastao je i skinuo kačket: svetloplave, gotovo providne oči, pravile su veliki kontrast preplanulom licu i crnoj kosi prošaranoj belim pramenovima – tačno onako kako sam ga ja opisala na početku poslednjeg poglavlja.
Blago se naklonio:
– Hvala vam što ste me ostavili u životu.
„Kada je prošao kroz kapiju svoje letnje kuće, osetio je da za njega počinje novi život.“
