Hladne bele flekice prosipaju se s neba.
Marina sedi na električnoj peći kraj prozora, drži šolju toplog čaja u ruci i posmatra kako ulični pejzaž sve više liči na slike s novogodišnjih čestitki. Ne voli sneg i hladnoću, plaši ih se. Plaši se da će sneg napadati sve do njenog prozora na četvrtom spratu, da neće moći da izađe iz stana i da će umreti od gladi. Ili da će nestati struje usled hladnih vetrova i da će umreti zaleđena u ovoj maloj sobi. Zato se uvek uozbilji u decembru kad se prvi put pojave pahulje. Ali Marina zna da nije samo to. Zna ona da se plaši snega jer je sama. Da ima nekog ko bi joj snažnim glasom rekao: „Idem ja na pijacu, časkom ću da se vratim“, ne bi se ni najmanje plašila, naprotiv. Možda bi čak išli na skijanje zajedno. Ili barem tu ispred zgrade, da se grudvaju, iako to nije za odrasle. Bilo bi im smešno, onda bi se verovatno na kraju… Sve je Marini jasno, nije to strah od zime, sneg i hladnoća čine jačim taj osećaj pustoši.
Ah, konačno, dve nedelje odmora. Dve nedelje bez: „Igore, da li možeš da mi pomogneš oko ovoga?“, „Igore, da li imaš nekoliko minuta?“, „Izvini, Igore, da li si slobodan?“. Bićete bez Igora dve nedelje i Igor će biti bez vas isto dve nedelje. Igor će, štaviše, biti sam bez ljudi dve nedelje, društvo će mu biti sto flaša piva od po pola litra, raspoređenih u frižideru i na terasi, kriške sira i pršuta, masline i IGRICE. Likove iz igrica može da gleda beskonačno dugo. Oni nikad ne mogu da dosade, oni nose oružje, napadaju, trče, skaču i NIKADA NIŠTA NE GOVORE. Igraće dok ga ne zabole svi prsti, onda će ići da spava, i tako ukupno sedamnaest dana neće progovoriti NI JEDNU JEDINU REČ, NI SA KIM.
Kome li je palo na pamet da izmisli zimski odmor? Sigurno nekome ko ima porodicu, da može s decom da se sanka na brdu ili da ide na skijanje. A šta da rade oni koji su sami? Pa ne možeš uvek da zoveš nekog na kafu i u šoping. A tek kad dođe onaj prokleti Božić, kad svi idu kod majke i oca na ručak, opet s decom, a ti opet ostaneš sam samcijat jer ti roditelji ne žive u istom gradu i nisu religiozni. Užasni, užasni samački život! Koliko je vremena prošlo otkad je shvatila da je Mladen stvorenje koje ne radi ništa drugo osim što prati rezultate fudbalskih utakmica i o istima njima razglaba s prijateljima, za koje je ona bila samo neko ko živi u istom stanu?
Da se proglasi svecem čija je ideja bila da se ne radi oko Nove godine! Ovekovečiću ga virtuelno, ime ću mu ukucati u kôd ili ću po njemu nazvati neku aplikaciju. Bilo šta. Ma, nije ni važno, samo da konačno odmorim od prokletinja kojima nikad ništa nije jasno, neće sami da se pomuče da rešenje nađu, lakše im Igora da pitaju jer, za ime boga, Igor je uvek dostupan, uvek nasmejan, uvek ima rešenje. Jeste, đavola! Nego mu je u opisu posla da pomaže pridošlicama i onda glumi da je beskrajno srećan kad nešto može da im razjasni.
Zavaljuje se u fotelju ispred ekrana, otvara flašu piva o ivicu stola i nakrene je. Desnom rukom kliza miša po stočiću i klikće po njegovim tasterima da pokrene izmišljeni svet.
Odmiče se od prozora i odlazi do stola s kompjuterom. Gleda film, nasumično izabran među onima koje su joj preporučile drugarice, ali i film ima srećan ljubavni kraj i ona se opet rastuži zbog sopstvene sudbine i opet počne da plače. I kompjuter, kao da je i njemu žao, počne da zuji, prvo glasno i jako, potom tiho, ali ne prestaje. Oh, bože, zar još i to! Kud sam sama, kud ne znam ništa o kompjuterima, kud nemam nikakve druge razonode, sve sam knjige odnela kod majke da mi manju gužvu ovde prave!
Igor je udarao i bacao moći na sve strane već četvrti sat. U jedanaest od jedanaest igara bio je najbolji igrač. Odigrao bi i više da nije morao do wc-a zbog piva. Ali bez piva ne bi bilo ovog osećaja da može da igra beskonačno. Ne bi ni imao snage da se nosi s ovim nesposobnim debilima koji su mu danas dopali u ekipu. Zvono na vratima. Ko ima meni da zvoni? Ko od mojih prijatelja bi došao nenajavljen? I to u dvanaest noću? Niko! A i ne mogu da prekidam partiju. Neka ga, ko god da je, neka umre od gladi bez šolje brašna ili šećera, hoću da ne komuniciram s ljudima dve nedelje i ne zanima me kako je drugima dve nedelje?
Od besa jako udara po tipkama na tastaturi i mišu, magične moći se obrušavaju na njegove protivnike i po dvanaesti put za redom najbolji je igrač. Otvara sedmu flašu piva.
Lift se zaustavlja na drugom spratu. Igor se namršti. Zar je baš moralo da mu se zalomi da prvog dana posle odmora već u zgradi sretne nekog?
„Dobro jutro, komšija! Srećni praznici! Dugo vas nisam videla. Kako ste se proveli?“
„Fenomenalno, komšinice, fenomenalno! Dve nedelje nisam izašao iz kuće, nikog nisam ni video dve nedelje, uživao sam. A vi?“
„Ni ja nikog nisam videla dve nedelje i baš mi je teško palo, a i kompjuter mi se pokvario, nisam mogla da gledam filmove, samo sa tv-a. Zvonila sam vam, da pitam da li možete da mi pomognete“.
„A, to ste bili vi. Nije mi žao, iskren da budem. A i ne popravljam kompjutere, ja sam programer. To nije isto“.
„Izvinite onda što sam vam poremetila zadovoljstvo.“
„Ne izvinjavajte se, ljudi smo, smetamo jedni drugima“.
Lift je stao.
„Do viđenja. Prijatan dan“, reče Marina, puna entuzijazma.
Igor nešto promrmlja, otvori vrata lifta, nabi slušalice telefona u uši i ode na posao.
