„Dve kafe, molim vas”.
Dečko me gleda začuđeno. Ja sam taj koji treba da se čudi što mi ne donese odmah, i to bez pitanja. Onda su mi donosili čim sednem, svi su znali šta pijem.
Nego, da se koncentrišemo na cilj našeg današnjeg susreta, tačnije našeg razgovora. Vaše pitanje je bilo kako se sada osećam i reći ću vam odmah: osećam se odlično. Verujte mi, ni za čim ne žalim, uživam u slobodnom vremenu. Kažete, kako su mi se navike promenile? Nema tu velikih promena, ja sam i onda i sada bio posvećen boljitku, i onda i sada sam želeo da razvijam privredu, nema tu neke velike razlike.
Znam šta će sada da me pita, uvek me provocira, kako nema razlike kada više niste ministar. Pa, jednostavno, gospođice, jedina je promena u tome što sada ne odlazim u ministarstvo, nego radim od kuće, eto tako, malo da se našalimo, ja sam ministar privrede frilenser!
Kako me nervira s ovim svojim pitanjima, sto puta sam joj objašnjavao, i opet me isto pita. Ali, neka, objasniću i hiljadu puta, nisam ja nervozan niti bilo šta krijem.
Evo ga ovaj mali s kafama. Nije mi doneo kockicu šećera.
„Izvini, molim te, može li šećer?“
„Šećer je ovde u kesici, poslužio sam“.
„Meni treba u kocki“.
„Žao mi je, gospodine, nemamo šećer u kocki“.
Šta ja njemu da kažem kad on nema pojma ko sam ja, on je došao ovde posle.
Uzimam kesicu šećera, belog, cepam je po celoj dužini da mi se ne rasipa okolo, zato i volim kokicu, staviš celu i ona se rastopi. Nego, ovde su me odmah zaboravili. Dobro, prisetiće se.
Gde ono stadoh u razmišljaju, a da, plava novinarka i njena pitanja. Ne mogu da je odbijem, ona mi posvećuje najviše pažnje, ako izuzmemo one koji mi šalju pitanja na mejl u otpad, pa ih ne vidim, jer kako je inače moguće da mi se niko ne obraća. Znam ja da posle svi hoće da preuzmu njen intervju, ali nemaju autorska prava, i zato sam slabo zastupljen.
Sad ide na koji način posvećujem vreme razvoju privrede. Posvećujem tako što razvijam posao svoje tri firme i pravim biznis plan za hotel koji ću da gradim. Naravno da jeste okrenuto razvoju celokupne privrede, gospođice, jer ako moje firme dobro posluju, onda je i državi bolje, privlačim više klijenata, mogu da napravim još firmi, a, evo, kažem, pripremam hotel. Ne razumem kako vam nije jasno da je to za opšte dobro.
Svaki put u ovom delu razgovora osetim da mi udari krv u glavu i znam da, kad bih izmerio pritisak, bio bi sto devedeset. Prokleti novinari sa svojim provokatorskim pitanjima, ali ne možeš bez njih da gradiš uspešnu političku karijeru, bez njih si niko i ništa! Ništa neće da shvate ili se namerno prave blesavi da bi im ti nešto rekao i onda to izokrenu kako im odgovara da podignu tiraž! Ocrne te i pokopaju i nema te više! Tako su meni uradili. E, ali, caka je u tome da mogu da te ožive i to ono što sad ja radim s ovom plavom, ne znam ni kako se zove, nikako da zapamtim. Sad moram da glumim da mi se ništa unutra ne dešava.
Izvolite, možete da postavite sledeće pitanje. Ne, nije reč ni o kakvom pranju novca, ne znam kako možete da pominjete taj izraz preda mnom, nemojte ovo da dovodite u vezu s prethodnim slučajevima, iako su i tada vaše kolege sve iskonstruisale. Razjasniću, po hiljaditi put, i mogu da ponovim koliko god puta je potrebno, da su pomenute firme bile moj hobi, pomagao sam svojim stručnim znanjima i tu može da se govori samo o intelektualnoj svojini, koju sam takođe ustupio prijateljima i rodbini.
Ovo me već izluđuje i mislim da mi ovo radi namerno: podseća me na tu aferu, a prošlo je… koliko je prošlo od tada. Dve godine, tri? Šta je toliko strašno što sam pare koje sam dobio uložio u biznis? Da nije trebalo da ih držim mrtve u banci? Postavljali su mi pitanje porekla novca, ali sad ja njih da pitam, da su oni bili u mojoj situaciji, da mogu nekome da pomognu i neko da im ponudi nešto malo novca u znak zahvalnosti, da ne bi slučajno odbili?
Ne mogu više da glumim da mi nije ništa. Upropastiću sliku o sebi, ispašće članak za trač rubriku, ali ovo je pitanje zdravlja.
Izvinite, molim vas, moram da popijem lek. Da, eto, visok pritisak sam dobio dok sam bio „neko“, što bi se reklo. Nije ministerovanje samo vozikanje službenim automobilom i slikanje za televiziju.
Govorim joj to i vadim tableticu iz džepa. Uvek je imam kod sebe, odsečem jednu kad idem na razgovor s njom jer znam da ću na ovom mestu da se iznerviram. Pritiskam blister i beli diskić mi ispada na dlan.
Podižem ruku da zovnem konobara. Nekada je uvek stajao jedan i gledao hoću li pogledati k njemu.
„Molim vas, još jednu čašu vode!“.
Zabacujem glavu, bacam tabletu da upadne što dublje u usta i zatrpavam je vodom. Sve mislim, ako saspem mnogo vode, pre će se rastvoriti i početi da deluje.
Možemo da nastavimo, samo izvolite. Da li ću se vratiti politici? Nije isključeno. Zapravo, vrlo je moguće, mada, ponavljam, ja i ovako, bez zvanične funkcije radim gotovo isto što sam nekada radio.
Ovo je kraj.
Hvala i vama, pitanja su bila vrlo zanimljiva, vidim da ste se potrudili da se pripremite.
Ustaje i odlazi.
Zovem konobara da mu platim. Opet me čudno gleda. Šta ja tu mogu što novinarka nikad ne popije kafu i što je on ne primeti? Nije neka lepotica, slažem se, iako je plavuša. Isto tako mi nije jasno ni što ona nikad ne objavi intervju sa mnom, nego se svakog utorka sastajemo da mi postavlja ista pitanja i da joj dajem iste odgovore. Prijatelji mi kažu da su ovi intervjui moja paranoja, da se okanem toga dok ne postane ozbiljno, ali ja ne obraćam pažnju. Nisu oni svesni značaja koji ovi razgovori imaju za moju političku karijeru.
